Samosabotaža
>
>
Samosabotaža

Veliki broj ljudi u životu funkcioniše na iste ili slične načine. Nema velikih razlika u njihovim razmišljanjima, stavovima, uverenjima, poimanju života, načinu života…

Međutim, ne bih sada o njima. Sada bih o onima koji su retki i drugačiji od ostalih. Onim pojedincima koji su potisnuli svoju posebnost i paušalno napravili kompromis sa svojim životom, jer tako treba, jer se tako očekuje, jer je to jedino validno. I prividno su stabilni. Ali…

Mnogo je takvih, ali jedno pitanje u vezi sa njihovim životom se uvek postavlja – Gde su tu krv, znoj i suze? Gde su tu emocije? Ne one koje poznajemo i sa kojima se svakodnevno susrećemo.

Ne onaj obrazac življenja koji nam diktira emocionalni deo mozga, koji je isti kod svih sisara, zadužen za pripadnost čoporu (društvu), briga za druge (porodica i prijatelji) i očuvanje vrste (potomstvo).

Ovde se radi o emocijama koje pulsiraju u levoj pretkomori srca, zenici oka, glavnoj aorti… I ne, nije ovo ljubavna priča, mada će se mnogi elementi poklopiti. Ovo je priča o spoznaji Vas samih. Vas posebnih. Ko ste Vi? Šta želite? I gde idete?

Svi vrlo uspešno trošimo ono najvrednije što imamo, a to je – vreme. I tu smo, na ovoj našoj planeti. Vozimo decu u školu, plaćamo račune, doručkujemo, odlazimo u kancelariju, posećujemo roditelje, ispijamo alkohol sa prijateljima, idemo na letovanja, podižemo kredite, otplaćujemo kredite…

Pitanje koje se spontano nameće je – Da li ste to zaista, suštinski, VI?

Ova priča, fakat, nije za svakoga, kao što nije svako za ovu priču. Ona je namenjenima samo onima koji su svoji, koji ne pripadaju nikome, a mogu kome hoće, ako hoće. Onima koji imaju zaostale želje, možda iz rane mladosti, možda oduvek. Želje, nalik avanturi, poput nedovršenih pustolovina. Onima koji su kalemili svoja iskustva na pogrešnim, nepodobnim stvarima. Onim pojedincima iz kojih vrca plamen i žar, i koji posipaju po sebi galone vode kako bi ih ugasili. I vatra zaista miruje, ali bojazan od te jedne varnice uvek postoji, jer može izazvati požar velikih razmera.

Postoji mnogo takvih ljudi u našem okruženju, koji su sabotirali SEBE zarad nekih drugih, viših ciljeva, koji nisu njihovi, koji su im nametnuti… Koji čitav život sebi postavljaju granice i vrlo vešto su sami sebi stavili i lance, okove, sazidali zidove… A svaka karika i cigla satkane su od straha. Straha da ne izgube kontrolu i ne ispolje svoje pravo lice. Straha koji ih drži prikovane, jer ŠTA AKO? Sve strasti, nagoni, porivi i urlici skandinavskih vikinga pritajeno čuče u njihovim grudima. Vešto neguju tu zmiju straha u nedrima, koja ih na kraju ujede i proširi otrov krvotokom po čitavom telu, i jako teško mogu da joj se suprostave i oslobode je se.

A onda… A onda se jednostavno dogodi nešto, nešto što može da ustalasa budućnost. Nešto poput zemljotresa koji urušava kuće. I nastane ona sekunda u kojoj se gubi kontrola. Tada se kompletna konstrukcija zidina obruši na njih. I ustaju ogrebani, ranjeni, slomljeni, ali svesni da sve što je normalno nije i dovoljno za njih.
.

U tim trenucima, mozak i srce ferceraju ludačkom brzinom u potrazi za novim, u stvari starim, ali neostvarenim fantazijama. U ovakvim situacijama nekada može sve da se odigra dobro po njih i njihovu okolinu, a nekada može da ispadne i III svetski rat. Zavisi od okolnosti, a posledice su tu i tamo identične. Svakako, kada dođe do pokretanja unutrašnjih tetknoskih promena, nema nazad, nema dugmića za stop i pauzu, jer lavina je nezaustavljiva.

IMPERATE SIBI MAXIMUM IMPERIMU EST! Latinska poslovica nas uči da je vladanje sobom najveća vlast. I zaista, ko uspe u ovakvim trenucima da ovlada sobom, biće spašen. Jer kada se
godinama otprema talog obustavljenih i prekinutih želja, prilikom izlaska na površinu, izaziva rikošet čiji geleri mogu povrediti ne samo nas same, već i sve one koji se nalaze oko nas.

Razmere „katastrofe“ svakako zavise od toga koliko dugo i u kojoj meri smo igrali po tuđim, nametnutim pravilima, ne dozvoljavajući sebi da budemo MI.

A opet, ima tih ljudi, retki su, ali postoje, koji igricu zvanu život igraju, onako do koske, do srži.

Kompromise prave samo ako se podudaraju sa njihovom životnom filosofijom. Ne, nisu oni samoživi, sebični, egocentrični ili egoistični. Oni su hrabri. Iskreni. I hanterski jure za svojim plenom kroz život. Ne prezaju od poraza. Gaze, ruše i grizu. Ne povlače se. U nedrima nose
volju, ideju, čast, neustrašivost, toliko ponosno i moćno da im je pijedestal obećan, a mesto na tronu zagarantovano.

I ne, nije ova priča za svakoga. Samo za one koje se bore do zadnje kapi krvi, znoja i suza za svoje ideale, vizije, za život na njihov način. Koji ne zaboravljaju po šta dolaze i zašto dolaze!

Nehru je davno rekao – Ako čovek ne nalazi svoj mir u sebi, uzalud će ga tražiti negde drugde! A mir se može pronaći jedino ako osluškujemo i sledimo svoje osećaje i nagone. Ako pratimo voje davno postavljene postulate i živimo po njima. Jer kad svemir čuje nemir, tada je kasno da
balansiramo i prizivamo mir.

Ivana Pelesić
Life & Business Coach

There are no comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Start typing and press Enter to search

Shopping Cart